Bilo je to veče koje je ušlo u legendu. Na Monterey Pop Festivalu, u junu 1967, mladi crni gitarista sa šeširom na glavi kleknuo je pred svoj pojačivač, polio gitaru upaljačem i zapalio je. Dok su plamenovi lizali žice, publika je urlala, a rok muzika više nikada nije bila ista. Taj čovek bio je Jimi Hendrix, a njegova zvezda je eksplodirala – i ugasila se – u samo četiri godine. U tom kratkom periodu, samouki levoruki gitarista iz Seattlea preoblikovao je granice zvuka, spojivši sirovu energiju bluesa, psihedeličnu avangardu i električnu revoluciju u nešto što do tada nije postojalo. Njegova priča nije samo hronika muzičkog genija, već i ogledalo burnog vremena u kojem su granice između umetnosti, haosa i lične tragedije bile tanke poput gitarske žice.
Od ukulelea do vojnih čizama
Rođen kao Johnny Allen Hendrix 27. novembra 1942. u Seattleu, njegov otac ga je sa četiri godine preimenovao u James Marshall – ime koje će kasnije postati sinonim za gitarističku revoluciju. Odrastanje je bilo obeleženo siromaštvom i nestabilnošću; roditelji su se borili sa alkoholizmom, a dečak je kratko vreme proveo u udomiteljskim porodicama dok otac konačno nije dobio starateljstvo 1951. Muzika je postala beg. Sa četrnaest godina, Hendrix je uzeo u ruke ukulele, a ubrzatim ocu je za pet dolara kupio polovnu akustičnu gitaru. Prvi pravi električni instrument – Supro Ozark 1560S – dobio je od oca 1958. godine, iako je u to vreme svirao u bendu The Velvetones.
Hendrix je bio levoruk, ali umesto da preokrene žice, naučio je da svira obrnutom gitarom – postavio je desnoruku gitaru naopačke i svirao akorde koji su zvučali potpuno drugačije od bilo čega što se čulo. Bio je potpuni samouk: nije znao da čita note, ali je imao sluh koji je hvatao najsitnije nijanse. Godine 1961, suočen sa optužbom za krađu automobila, prijavio se u vojsku da bi izbegao zatvor. Tamo je formirao bend The King Casuals sa basistom Billyjem Coxom i vežbao svaki slobodni trenutak. Nakon samo godinu dana, otpušten je zbog povrede pri padobranskom skoku, a vojni život zamenio je turnejama po „Chitlin' Circiutu“ – mreži klubova u kojima su nastupali afroamerički izvođači.
Ključni susret: od sesijskog muzičara do britanskog fenomena
Kao „Jimmy James“, Hendrix je postao traženi sesijski gitarista. Svirao je za Ike & Tina Turner, Sama Cookea, Isley Brothers i Little Richarda, ali uvek je bio u senci – čovek koji stoji pozadi i oblikuje zvuk. „Testify“ sa Isley Brothers 1964. godine bio je njegov prvi značajniji angažman, ali pravi proboj je došao 1966. u njujorškom Greenwich Villageu. Tamo ga je primetio Chas Chandler, basista The Animals, koji je u Hendriksu video nešto više od običnog pratećeg muzičara. Chandler mu je postao menadžer, promenio ime iz „Jimmy“ u „Jimi“ radi egzotičnog prizvuka, i doveo ga u London.
U Engleskoj je Hendrix osnovao The Jimi Hendrix Experience, zajedno sa basistom Noelom Reddingom i bubnjarom Mitechom Mitchellom. Prvi singl „Hey Joe“ objavljen je krajem 1966, a usledili su „Purple Haze“ i „The Wind Cries Mary“. Britanska publika je bila oduševljena – njegov spoj američkog bluesa, soula i britanske avangarde stvorio je potpuno novi zvuk. Prvi album „Are You Experienced“ (1967) prodat je u više od milion primeraka za samo sedam meseci. Usledili su „Axis: Bold as Love“ (1967) i dvostruki „Electric Ladyland“ (1968), koji se smatra njegovim najambicioznijim delom. Hendrix nije samo svirao gitaru – on ju je koristio kao produkžetak tela, eksperimentišući sa povratnom spregom, fuzz pedalama i kontrolom jačine zvuka koja je stvarala iluziju da gitara plače, vrišti ili govori.
Vatromet slave i senka pritiska
Povratak u Sjedinjene Države 1967. godine doneo je pravu eksploziju. Na Monterey Pop Festivalu, Hendrix je zapalio gitaru – performans koji je postao ikoničan i koji je, ironično, delimično preuzeo od drugih izvođača koji su svirali zubima ili palili instrumente, ali on ga je izveo sa takvom energijom da je postao njegov zaštitni znak. Dve godine kasnije, na Woodstocku, njegova bučna verzija američke himne postala je simbol pacifičkog pokreta i generacije koja se bunila.
Ipak, uspon je bio brutalan. Hendrix se suočavao sa pritiscima menadžmenta, sudskim procesima (jedan zbog očinstva, drugi zbog ugovornih sporova), umorom i rastućom ovisnošću o drogama. Njegov bend se menjao – Eksperijens se raspao, a on je formirao Band of Gypsys sa Billyjem Coxom i bubnjarem Buddyjem Milesom. Album uživo „Band of Gypsys“ (1970) bio je svedočanstvo njegove sposobnosti da se iznova izmišlja, ali i znak da mu snaga polako opada. Poslednji veliki nastup bio je na Isle of Wight festivalu u avgustu 1970, gde je izgledao iscrpljeno i dezorijentisano.
Poslednje jutro u Notting Hillu
Dana 18. septembra 1970, u dvadeset sedmoj godini, Hendrix je pronađen beživotan u stanu u Samarkand Hotelu u londonskom Notting Hillu. Njegova devojka Monika Dannemann ga je zatekla ujutru; nije reagovao. Obdukcija je pokazala da je uzrok smrti asfiksija – ugušio se povraćajem nakon uzimanja devet tableta za spavanje Vesparax, što je osamnaest puta veća doza od preporučene. Službeni verdikt bio je otvoren – nije proglašeno samoubistvo, ali ni dovoljno dokaza za nesreću. Smrt je proglašena nesrećnim slučajem. Sahranjen je 1. oktobra 1970. na groblju Greenwood u Rentonu, u državi Vašington.
Nasleđe koje ne bledi
Hendrix je ostavio iza sebe samo tri studijska albuma i jedan uživo, ali njegov uticaj je nemerljiv. Uveden je u Rock and Roll Hall of Fame 1992. godine, a decenijama kasnije i dalje se nalazi na vrhu lista najvećih gitarista svih vremena. Njegov pristup gitarama – sviranje zubima, leđima, iza glave – postao je standard koji su oponašali svi od Princea do Metallice. Ali izvan trikova, Hendrix je doneo sofisticiranu harmoniju i melodiju u psihedelični rok, otvorivši vrata za bezbroj žanrova koji su usledili. Njegova muzika je svedočanstvo da genije ne mora da traje dugo – dovoljno je da gori dovoljno jako da osvetli put budućim generacijama.