Globalni gubitak: pola šume u jednom veku
Pre deset hiljada godina, šume su pokrivale 57 odsto kopnene površine – oko šest milijardi hektara. Danas je ostalo svega četiri milijarde hektara. Gubitak od jedne trećine zvuči drastično, ali još je upečatljiviji podatak da se polovina tog gubitka dogodila u poslednjih stotinu godina. Prema podacima Globalne procene šumskih resursa (FRA) koju vodi Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), od 1990. godine izgubljeno je 489 miliona hektara šuma – površina veća od Indije.
SAD: od krčenja do stabilizacije
Primer Sjedinjenih Država pokazuje da istorijski obrasci mogu biti preokrenuti. Pre dolaska evropskih doseljenika, 1620. godine, kopno današnjih SAD bilo je pokriveno sa 1,023 milijarde jutara šume. Do 1920. ta se površina smanjila na najnižih 721 milion jutara – gubitak od 30 odsto. Krčenje za poljoprivredu, drvnu građu i železnicu ostavilo je dubok trag. Međutim, napuštanje neplodnog poljoprivrednog zemljišta i ciljani programi pošumljavanja omogućili su delimičan oporavak. Danas u SAD ima oko 765 miliona jutara šume, što je 33 odsto kopnene površine. Gubitak u odnosu na predkolonijalno doba i dalje iznosi 258 miliona jutara, ali je trend poslednjih decenija stabilan.
Evropa: obrnuti trend
Dok se globalna šumska površina smanjivala, Evropa je uspela da preokrene viševekovni pad. Šume su na kontinentu gotovo u potpunosti iskrčene do 1500. godine, a dodatno su stradale tokom industrijske revolucije i dva svetska rata. Posle 1950. godine, politike održivog upravljanja i pošumljavanje doveli su do rasta od 37 odsto – sa 1950. na 2020. godinu. Istovremeno, drvna masa u evropskim šumama porasla je za čak 138 odsto. Ipak, ironično, Evropa je danas jedini region na svetu u kojem stope deforestacije ponovo rastu (iako na niskom apsolutnom nivou), uglavnom zbog širenja infrastrukture i gradnje.
Stare šume nestaju, mlade su ranjivije
Površina nije jedini pokazatelj. Studija objavljena u časopisu Science pokazala je da je svet izgubio više od jedne trećine svojih starih šuma (primarnih i prirodnih) u proteklih 115 godina. One su ključne za očuvanje biodiverziteta, skladištenje ugljenika i stabilnost ekosistema. Od 1900. do 2015. ukupna šumska površina smanjila se za 12 odsto, ali je gubitak starog rasta bio znatno veći. Dodatni pritisak dolazi od klimatskih promena: suše, požari i insekti ubijaju dvostruko više stabala u Severnoj Americi i Evropi nego pre četrdeset godina, i to uglavnom najstarijih. Kako je primetio šef FAO-a, svet „nije na putu da ispuni važne globalne ciljeve u vezi sa šumama“.
Poljoprivreda i dalje glavni uzrok
Danas se godišnje izgubi 10,9 miliona hektara šume (period 2015–2025), što je znatno manje od 17,6 miliona hektara koliko je zabeleženo devedesetih godina prošlog veka. Ipak, 88 odsto gubitka od 1990. dogodilo se u tropima. Glavni uzročnik je poljoprivreda – proizvodnja soje, palmovog ulja, goveda i drugih kultura. Južna Amerika je prepolovila godišnji gubitak sa 8,2 na 4,2 miliona hektara, Azija sa 3,9 na 2 miliona, ali trend u Africi i dalje raste.
Šta ovo znači
Promena šumske površine u poslednjih sto godina nije samo brojčani pad. Reč je o kvalitativnom zaokretu: svet gubi stare, složene ekosisteme i dobija mlade, često zasađene monokulture koje su manje otporne. Pojedini regioni, poput Evrope i SAD, pokazuju da oporavak jeste moguć, ali je on spor i ne može nadomestiti ono što je nepovratno izgubljeno – devičanske šume i njihove funkcije. Smirivanje stope deforestacije ohrabruje, ali zahteva daleko ambicioznije politike ako se želi zaustaviti pad do kraja ovog veka.