Poslednji sudar na Vembliju
Veče 13. novembra 2025. godine na londonskom Vembliju trebalo je da bude poslednja nada. Srbija je izašla na teren protiv Engleske, lidera grupe K, sa svešću da je pobeda jedini put ka očuvanju šansi za plasman na Svetsko prvenstvo 2026. U igri je bio i gol-razlika, ali pre svega – tri boda. Međutim, već u 28. minutu Bukajo Saka je matirao Predraga Rajkovića i postavio tempo koji se do kraja nije menjao. Eberiči Eze je u 90. minutu potvrdio konačnih 2:0, a istovremeno je Albanija u Elbasanu savladala Andoru 1:0. Kombinacija tih rezultata značila je samo jedno – Srbija neće biti na Mundijalu 2026.
Ovo je prvi put od 2014. godine da Srbija kao samostalna država nije uspela da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo. Prethodna dva ciklusa – 2018. i 2022. – donela su plasman, ali bez prolaska grupe. Sada je čak i sama kvalifikacija izostala. Kako je došlo do ovog neuspeha?
Teška grupa i loš start
Žreb u Cirihu svrstao je Srbiju u Grupu K zajedno sa Engleskom, Albanijom, Letonijom i Andorom. Engleska, već afirmisana svetska sila, bila je očekivani favorit. Albanija, iako manje renomirana, poslednjih godina beleži konstantan uspon – plasman na Evropsko prvenstvo 2024. i rast igračkog kadra. Letonija i Andora delovale su kao protivnici koji nose potrebne bodove, ali nijedna utakmica nije smela da se olako shvati.
Srbija je kvalifikacioni ciklus započela tek u junu 2025. godine zbog obaveza u Ligi nacija – plasman u viši rang doneo je dodatne mečeve, ali i odložen početak kvalifikacija. Taj raskorak pokazao se fatalnim. Prvi meč protiv Letonije doneo je ubedljivu pobedu, ali je već drugo kolo, remi sa Andorom, pokrenulo uzbunu. Andora, jedan od najslabijih timova u Evropi, retko kada uzima bodove od ozbiljnijih selekcija. Izgubljena dva boda na domaćem terenu postavila su temelj za kasnije računice.
Engleska je redom pobeđivala – na kraju sa maksimalnih sedam pobeda, 20 golova datih i nijedan primljen. Albanija je držala korak, dok je Srbija klizila u začelje. Ključni meč desio se u oktobru 2025. u Leskovcu, kada je Albanija gostovala Srbiji.
Leskovac – prekretnica i smena selektora
Duel Srbije i Albanije u Leskovcu nije bio samo sportski događaj. Decenije tenzija između dve nacije često su pale i na fudbalske terene – od prekinutog meča u Beogradu 2014. do političkih poruka navijača. Ovoga puta, fokus je bio na rezultatu. Albanija je povela golom Reja Manaja pred sam kraj prvog poluvremena, a njegova proslava sa nacionalističkim simbolom izazvala je kontroverzu. Bez obzira na emotivni naboj, na semaforu je stajalo 1:0 za goste.
Poraz kod kuće od direktnog konkurenta za drugo mesto bio je kap koja je prelila čašu. Selektor Dragan Stojković, koji je reprezentaciju vodio četiri i po godine i izborio plasman na Svetsko prvenstvo 2022. i Evropsko prvenstvo 2024, podneo je ostavku. Stojković je bio simbol jednog ciklusa u kome je Srbija imala možda najtalentovaniju generaciju – Dušan Vlahović, Aleksandar Mitrović, Sergej Milinković-Savić, Luka Jović – ali nikada nije uspela da pređe grupnu fazu velikog takmičenja. Njegov odlazak ostavio je ekipu bez kormilara uoči odlučujućeg gostovanja Engleskoj.
Novi selektor, stari problemi
Na klupu je privremeno seo Veljko Paunović, dotadašnji selektor mlade reprezentacije. Debi na Vembliju nije mogao biti teži. Paunović je u svom prvom meču vodio ekipu koja je morala da pobedi jednu od najboljih selekcija sveta, uz istovremeno nadanje da Albanija neće osvojiti bod protiv Andore. Oba uslova nisu ispunjena.
Već u 30. minutu meč je obeležila i povreda Ivana Ilića, jednog od ključnih vezista. Njegov izlazak iz igre dodatno je oslabio sredinu terena. Iako je Srbija pružila borbenu partiju, Engleska je kontrolisala tok i zasluženo slavila. Paunović je posle utakmice izjavio da je „frustrirajuće gledati kako talentovane generacije ne uspevaju da ostvare potencijal“.
Kapiten Filip Kostić nije krio razočaranje. U izjavi preneo je i oštru poruku na račun bivšeg selektora, sugerišući da je sistem rada bio problematičan. Iako nije imenovao Stojkovića, njegove reči su odjeknule kao unutrašnji sukob – nesloge u svlačionici koje su se možda prelivale i na teren.
Šira slika – ciklus nade i razočarenja
Srbija je od osamostaljenja 2006. godine samo tri puta izborila Mundijal – 2010, 2018. i 2022. Svaki put je stizala do grupne faze i svaki put ispadala. Nijedna pobeda na svetskim prvenstvima posle 1998. godine (kada je Jugoslavija savladala SAD i Iran) nije zabeležena. U međuvremenu, Hrvatska, zemlja slične veličine i fudbalske tradicije, postala je vicešampion sveta i osvajač bronzane medalje.
Statistike koje prate ovaj neuspeh potvrđuju sistemske probleme. FIFA rang lista iz novembra 2025. stavila je Srbiju na 37. mesto, između Rumunije i Obale Slonovače. Među 12 značajnih fudbalskih nacija koje su propustile Mundijal 2026. nalaze se i Nigerija, Mađarska, Grčka, Venecuela, Kamerun, Čile – ali za Srbiju je ovo posebno bolno jer je u poslednje dve decenije investirano dosta u mlađe kategorije i infrastrukturu.
Predrag Rajković, golman i jedan od najiskusnijih igrača, izjavio je posle eliminacije: „Šteta je propustiti Svetsko prvenstvo treći put zaredom.“ Ta rečenica, iako tehnički netačna (Srbija je igrala 2018. i 2022, ali nije prošla grupu), odražava osećaj ponavljanja istog scenarija – generacija koja obećava, kvalifikacije koje izmaknu, ili plasman pa rano ispadanje. Sličan obrazac viđen je i u drugim sportovima, od košarke do vaterpola, ali u fudbalu, gde je konkurencija najveća, svaki propust ima veću težinu.
Albanija – novi rival na Balkanu
Jedna od najvažnijih posledica ovog neuspeha jeste jačanje Albanije kao regionalnog fudbalskog faktora. Albanija se plasirala u baraž, gde će imati šansu da prvi put u istoriji izbori Mundijal. Njihov uspon nije iznenađenje – sistematski rad, prirodno talentovani igrači poput Armanda Broje i Kristijana Aslanija, i stabilna selektorska pozicija doneli su rezultate. Za Srbiju, koja se navikla da dominira u bivšoj Jugoslaviji, gubitak od Albanije na domaćem terenu bio je psihološki udarac.
Iako su tenzije na relaciji Beograd–Tirana i dalje prisutne, fudbal je pokazao da se odnosi snaga menjaju. Albanija danas poseduje infrastrukturu, mlade timove i jasnu viziju. Srbija, s druge strane, traga za novim identitetom.
Put napred
Eliminacija je pokrenula raspravu o budućnosti reprezentacije. Veljko Paunović ostaje na klupi za predstojeće cikluse? Fudbalski savez Srbije najavio je analizu, ali bez konkretnih poteza. Igrači poput Dušana Vlahovića i Aleksandra Mitrovića još uvek su u najboljim godinama, ali vreme neumoljivo teče. Sledeća prilika je Evropsko prvenstvo 2028, a zatim Svetsko prvenstvo 2030. Pitanje je da li će ova generacija dočekati novi šansu ili će je zameniti mlađi – oni koji su sada u omladinskim selekcijama.
Engleska će u Sjedinjenim Državama, Kanadi i Meksiku 2026. godine pokušati da osvoji prvu titulu od 1966. Albanija će se boriti za istorijski plasman. Srbija će ostati kod kuće, gledajući turnir na televiziji i preispitujući gde je sve pošlo naopako.
Ovo nije samo sportski neuspeh. To je odraz dubljih problema – nedostatka kontinuiteta, čestih smena selektora, neusklađenosti između talenata i taktičke pripreme, i povremenih unutrašnjih trzavica. Dok druge nacije grade sistem, Srbija se i dalje oslanja na pojedinačne kvalitete i emotivne momente. Mundijal 2026. propušten je, ali pouke ostaju.
Šta sledi? Odgovor ne leži u jednom meču ili jednom selektoru. Rešenje je u dugoročnom planu, stabilnosti i strpljenju – vrlinama koje su retke u srpskom fudbalu, ali koje su jedini put ka povratku na svetsku scenu.