Uvod
Dok se svet suočava s rastućom potražnjom za električnom energijom – pokretanom veštačkom inteligencijom, električnim vozilima i energetskom tranzicijom – u fokus dolaze mali modularni nuklearni reaktori (SMR). Ove jedinice, snage do 300 MWe, zamišljene su kao fabrički proizvedena, lako transportabilna rešenja koja bi mogla da zamene fosilna goriva. Međutim, iako zvuče kao tehnološki spas, stvarnost je složenija. Samo tri SMR-a danas rade u svetu, a pitanja cene, otpada i goriva i dalje ostaju otvorena.
Šta su mali modularni reaktori?
SMR-ovi su nuklearni reaktori treće i četvrte generacije, projektovani za snagu do 300 megavata električne energije. Njihova ključna inovacija je modularnost: mogu se proizvoditi u serijama u fabrici, potom transportovati kamionom, vozom ili brodom do lokacije i montirati relativno brzo. Za razliku od klasičnih nuklearnih elektrana koje zahtevaju ogromne betonske konstrukcije i složene sisteme hlađenja, SMR-ovi koriste pasivne sigurnosne mehanizme – ne treba im spoljno napajanje za hlađenje u slučaju nesreće, jer se oslanjaju na prirodnu cirkulaciju i gravitaciju.
Neki dizajni koriste tečne soli, tečne metale ili helijum kao rashladno sredstvo, čime se izbegava potreba za velikim količinama vode. To ih čini pogodnim za lokacije sa oskudnim vodnim resursima ili za industrijske pogone. Takođe, napredne jezgre mogu raditi i do 20 godina bez zamene goriva, što smanjuje operativne troškove i rizik od širenja nuklearnog materijala.
Zašto sada raste interes?
Evropska unija pod vođstvom Ursule fon der Lajen zapostavljanje nuklearne energije naziva „strateškom greškom“. U planu su investicije od 241 milijarde evra do 2050. godine, a SMR-ovi su označeni kao prioritet do početka 2030-ih. Razlog je višestruk: potreba za dekarbonizacijom, energetska nezavisnost i rastuća potražnja za električnom energijom.
Pored EU, mnoge zemlje preispituju nuklearnu opciju. Čak i Irska, koja nema nuklearnu tradiciju, razmatra mogućnost uvođenja SMR-ova, kako navodi dr. Tonči Tadić, član hrvatske Radne skupine za nuklearnu energiju. U Hrvatskoj je ministar gospodarstva Ante Šušnjar najavio da će zemlja gradnjom SMR-a postati „nuklearna sila“ i formirao radnu grupu. „Silazimo s tribina i ulazimo na teren“, poručio je.
Prednosti i obećanja SMR-ova
Zagovornici ističu nekoliko ključnih prednosti:
- Sigurnost: Pasivni sistemi smanjuju mogućnost ljudske greške i otkazuju bez spoljnjeg napajanja.
- Fleksibilnost: Mogu se postavljati na lokacije gde veliki reaktori nisu isplativi, poput udaljenih rudnika, industrijskih zona ili manjih gradova.
- Kraći rok izgradnje: Fabrička proizvodnja omogućava izgradnju za 3-5 godina, naspram decenije za velike elektrane.
- Manji početni kapital: Iako jedan SMR košta oko milijardu evra (poput Westinghouseovog AP300), to je i dalje manje od više milijardi za gigantske blokove.
Ivica Jakić, jedan od domaćih stručnjaka, tvrdi da SMR ima površinu dva nogometna igrališta, vek trajanja do 80 godina, a potrošeno gorivo ostaje na licu mesta – ne napušta elektranu. To bi, u teoriji, smanjilo potrebu za glomaznim odlagalištima.
Izazovi i kritike: cijena i otpad
Međutim, kritičari su skeptični. M. V. Ramana sa Univerziteta Britanska Kolumbija ističe da SMR-ovi koštaju više po jedinici energije od velikih reaktora, jer gube ekonomiju razmera. Projekat kompanije NuScale u Sjedinjenim Državama otkazan je nakon što su troškovi narasli sa 5,3 na 9,3 milijarde dolara – više nego dvostruko. Izveštaj IEEFA (Institute for Energy Economics and Financial Analysis) zaključuje da su SMR-ovi „još uvek preskupi, prespori i prerizični“ za značajnu ulogu u narednih 10–15 godina.
Još ozbiljniji problem je otpad. Studija Kim i Macfarlane (2026) u časopisu Progress in Nuclear Energy pokazuje da SMR-ovi mogu generisati 2 do 30 puta više potrošenog goriva po jedinici energije od velikih reaktora. Manje jezgre propuštaju više neutrona, aktivirajući više čelika i drugih materijala. Pojedini dizajni (npr. sa grafitnim moderatorom ili tečnim solima) stvaraju otpad koji se nikada ranije nije tretirao – zračeni grafit i hemijski reaktivne soli. Realni troškovi skladištenja i odlaganja tog otpada su nepoznati, a procene su da će cena po megavat-času biti znatno iznad 100 dolara.
Tu je i pitanje goriva: SMR-ovi zahtevaju HALEU uranijum (obogaćen 5–20% uranom-235), koji danas u komercijalnim količinama proizvodi samo Rusija. To stvara geopolitičku zavisnost i usko grlo u lancu snabdevanja.
Globalna situacija i planovi
Prema podacima Svetske nuklearne asocijacije, u svetu je aktivno više od 70 SMR projekata u različitim fazama razvoja, ali samo tri su operativna: ruski plutajući Akademik Lomonosov (od 2020) i dva kineska reaktora u provinciji Šandong (od 2023). Tehnologija je, dakle, još uvek u povojima i nema dokazane komercijalne isplativosti. Stručnjaci procenjuju da je za konkurentnost potrebno izgraditi 50–100 potpuno identičnih postrojenja, što je decenijski poduhvat.
Evropa se okreće nuklearnoj energiji kao strateškom alatu za nezavisnost, ali se suočava sa skepticizmom. Luke Haywood iz Evropskog biroa za životnu sredinu (EEB) naziva nuklearnu energiju „skupom distrakcijom“ i tvrdi da su obnovljivi izvori dostupno, brže rešenje. Ipak, čak i Njemačka, koja je zatvorila svoje nuklearke, ponovo otvara raspravu o SMR-ovima.
Hrvatska i regija: ambicije i realnost
Hrvatska, koja već ima 50% udela u nuklearnoj elektrani Krško u Sloveniji, planira izgradnju SMR-a na svom teritoriju. Formirana je Radna skupina za nuklearnu energiju, a prvi reaktori mogli bi biti gotovi za oko 10 godina. Međutim, mnogi stručnjaci upozoravaju da su rokovi optimistični – od dobijanja dozvola do izgradnje i puštanja u rad može proći i duže, pogotovo jer SMR tehnologija još nije sertifikovana u Evropi.
U regionu, i susedne zemlje poput Slovenije i Rumunije istražuju mogućnosti SMR-ova. No, ključna pitanja ostaju: ko će finansirati istraživanje, izgradnju i odlaganje otpada? I da li je to zaista najisplativiji put ka dekarbonizaciji?
Zaključak
Mali modularni reaktori nude uzbudljivu viziju nuklearne energije bez velikih centralizovanih postrojenja, sa većom sigurnošću i fleksibilnošću. Međutim, put od ambicioznih najava do komercijalne stvarnosti prekriven je izazovima: visoki troškovi, nerazrešeno pitanje otpada, nedostatak HALEU goriva i neizvesnost ekonomije razmera. Dok EU i pojedine države poput Hrvatske ulažu u SMR-ove kao stratešku opciju, obnovljivi izvori i skladištenje energije već danas pružaju isplativa rešenja. SMR-ovi neće nestati, ali njihova uloga u energetskoj tranziciji – makar u narednih 15 godina – ostaje upitna. Odluka će zavisiti od političke volje, regulatornog okvira i sposobnosti industrije da obećanja pretvori u dokazanu tehnologiju.